David Čolaković krajem septembra 2018. puni devet godina, ide u osnovnu školu „Ujedinjene nacije“, odličan je đak sa svim peticama, sjajan je matematičar i voli da crta. Kao hiperaktivno dete puno energije, njegov prvi dodir sa sportom bilo je pikanje fudbala u bakinom dvorištu, u čemu je pokazao veliku umešnost, kao i trkanje sa vršnjacima u kojima je uglavnom bio najbrži. Nije imao ni punih šest godina kada je počeo ozbiljnije da se bavi sportom. S obzirom na okolnosti, prve sportske korake napravio je u Akademiji fudbala „Ivica Ilijev“.

Roditelji, majka Sanja i otac Đorđe, doveli su ga tu na prvi trening jer im je teren bio blizu a  tokom leta su treninzi bili besplatni. Gledao je svoje vršnjake kako igraju fudbal ali nije želeo da im se priključi na terenu. Malo uz pomoć trenera, malo svojom voljom, već od drugog treninga David je krenuo sa sportom. Zanimljivo, više je voleo da radi vežbe nego da igra utakmice odmah pokazavši svoj atletski potencijal. Tokom tih nepunih godinu dana imao je i svojih svetlih trenutaka. Pamti akciju kada je na sredini terena petom uposlio svog saigrača da istrči u kontru, kao i akciju kada je sam istrčao u kontru i dao gol. Međutim, tokom zimskog perioda često se razboljevao prekidavši kontinuitet treninga, a onda se desilo još nešto što ga je nateralo da prekine sa fudbalom. Naime, tokom zdravstvenih pregleda za školu Davidu je ustanov- ljen problem sa vidom u vidu astigmatizma i dioptrije. To leto 2016. cela porodica je bila deprimirana jer je David, pored toga što je morao da nosi naočare, morao deo dana da nosi prekriveno jedno oko. Bio je to težak period.     

Te jeseni, nakon polaska u školu, otvorena je sala u naselju gde je sportsko društvo i džudo klub „Sveta Srbija“ napravio svoju ispostavu. To je bila prilika da se David upiše na ovaj borilački sport koji je i njegov otac nekada trenirao. Nije mu bio problem da trenira bez naočara jer vid na daljinu tu nije imao uticaja. Iako još mali i sklon razboljevanju, David je zahvaljujući svojim atletskim sposobnostima brzo napredovao i već početkom naredne godine prvi u svojoj generaciji položio je za žuti pojas i to na veoma dominantan način ali je odlučeno da još ne ide na takmičenja. Pored fizičkih sposobnosti, David je pokazao da ima i jaku volju i upornost, što je demonstrirao na školskom krosu kada se na startu okliznuo zbog mokre staze pa, iako se povredivši, on je nastavio trku koju je završio negde u sredini kolone takmičara.     

Prelaz na džudo bio je bitan trenutak u Davidovoj sportskoj karijeri ali prava prekretnica desila se nedavno jednog toplog leta. Na manifestaciji „Dorćolijada sporta, zdravlja i kulrture“ na Starom gradu tradicionalno se održava trka „Dečji maraton“.  U ovoj disciplini trči više desetina dece do sedam godina starosti pod motom važno je učestvovati i svi ucesnici u trci dobijaju zlatne medalje. Davidu, koji je trčao zajedno sa mlađim bratom Simeonom, međutim, pravi cilj je bio da pobedi, što je i ostvario. Dobio je svoju prvu medalju u životu - zlatnu medalju Dorcolijade, koja je za njega značila mnogo više od trofeja. To je bio pravi sportski podsticaj za nove uspehe koji su usledili. 

             Već neku nedelju kasnije David je sudelovao na novoj zanimljivoj manifestaciji „Sportski dan“ u organizaciji Skupštine grada Beograda. Iako bez takmičenja za medalje, on se oprobao u raznim sportskim disciplinama pokazavši svoj veliki sportski talenat i potencijal: preskakao je kozlić koji je tada prvi put video, pravio je salto u skoku sa odskočne daske, oprobao se i u streljaštvu, tekvondu, boksu, preskakanju prepreka...   

Nova takmičarska džudo sezona je počela i već na proleće je u svojoj prvoj borbi na prvenstvu Beograda pokazao da nema tremu i da ima potencijal za daljim napretkom. Slično je bilo i na prvenstvu osnovnih škola gde je ostvario i svoju prvu pobedu i to nad vršnjakom, članom „Crvene zvezde“. Dok je trenirao džudo, David je postao član školske sportske ekipe, sastavljene od najboljih sportista, pripremajući se za takmičenje u poligonima. Tako je osvojio svoju narednu medalju, i to zlatnu, ubedljivom timskom pobedom na opštinskom takmičenju Čukarice.

Posle dobrih provera sa jakim protivnicima na međunarodnim džudo turnirima, David je konačno, početkom juna ove godine, došao i do svog prvog zlata u džudou, dominirajući na memorijalnom turniru „Vuk Bojović“ na Kalemegdanu, u okviru manifestacije „Sportska bajka“, u kategoriji starijih poletaraca do 38 kilograma. To je bila kruna njegove ovogodišnje takmičarske karijere i nagrada za sav trud i treninge.

Već mnogo krupniji i fizički jači nego proletos, sa oko četiri kilograma više koje je dobio tokom treniranja, od marta do juna, on više nije ni nalik onom „mršavku“ od prošlog leta već pravom džudisti poput onih „velikih“. A naredna sezona je tek pravi sportski izazov jer se u „izlaznom godištu“ za starije poletarce više neće boriti sa starijim godištima od svog već sa vršnjacima sa kojima je već pokazao svoju dominaciju. Naš mali junak izborio se sa dečjim bolestima, pa i sa onim ne baš „obaveznim“.

Fudbal voli ali problem je vid. Ali naočare mu nisu potrebne za trčanje i džudo. Zahvaljujući plemenitom karakteru svoju snagu i veštinu koristi za ispravne ciljeve. Na ovogodišnjoj manifestaciji „Sportska bajka“ na Kalemegdanu na šaljiv način je demonstrirao nadmoć džudoa kao borilačke veštine u bliskoj borbi sa karateom. Nakon što je jedan vršnjak demonstrirao karate na mlađem bratu Simeonu, koji je tu izvukao deblji kraj, David je takođe probao ovu vrstu „šaljive borbe“. Lako je izblokirao nekoliko karate udaraca dohvativši karatistu u zahvat tehnikom ruke preko ramena i skoro celog odigavši ga umalo bacio na zemlju, zadržavši ga u poslednjem trenutku da se ne bi povredio ali ni ponizio. Jednom prilikom branio je drugara koga su maltretirala petorica vršnjaka. Kada je jednoga od njih „sredio“, ostali su se razbežali. Vršnjacima šalje poruku da manje sede u sobi za ekranom gledajući pa i uključujući se u priloge sa neprikladnim sadržajem već da više vremena provode u prirodi i na sportskom terenu družeći se i razvijajući svoje mentalne i fizičke sposobnosti.  

Stav našeg mladog uspešnog sagovornika podržava u intervjuu za Informator Gradske opštine Stari grad direktorka osnovne škole „Skadarlija“ Mirjana Sloboda: „Vršnjačko nasilje je, nažalost, čest problem u školama a dolazi kao posledica preteranog korišćenja video igrica nasilnog i ostalog neprimerenog sadržaja umesto da slobodno vreme što više provode u igri i druženju sa porodicom i prijateljima. Društvene mreže i telefoni loše utiču na mnoge đake. Poražavajuća je činjenica da danas više od polovine đaka ne ume da potrči, da razgovara...“

Forografije

Đorđe Čolaković

Tekstt

Ratko Gajger