Витез, Нобеловац, творац националне химне Индије и Бангладеша, велики Тагоре пуштао је папирнате бродове низ зелену реку детињства, украшене словима свог имена. И имена родног села.

Вољена зелена Тагорина река је живот, кретање, истрајност, промена. И прочишћење.  Украшавао  је бродове цвећем љубави, искрености и пријатељства и дубоко веровао да ће стићи некоме, усамљеном и несрећном. Папирни бродић би могао бити сам дечак који вапи за игром, за другом који се налази негде, тамо.

Недељко Терзић нам из приповести свог детињства, шаље кондора који лети носећи поруке љубави широм света и опомену да сви удишемо исти ваздух, греје нас исто Сунце, плаве нас исте реке, запљускују мора, надвисују планине. И наша је дужност да их све чувамо, да их штитимо и не кваримо равнотежу природе. Он верује да је све на свету повезано, а Кондор на небу и гнездо на дрвету, чине једно. Мир, бескрај, слободу, топлину, подршку и утеху.  Док је гнезда постојаће и кондор, док је кондора постојаће гнезда. Из те лаке, пенушаве и паперјасте игре крила, и игре облака и ветра, гнездо би могло нестати. Нестанком гнезда, симболом Планете Земље, нестао би Кондор, симбол човечанства. Зато писац стиховима црта лет Старог Кондора који неуморно лети у величанственој тишини и боји нас животним бојама. „Кондоров сан“, бајка на српском и енглеском језику је књига какву смо сви прижељкивали, а никад нам се није отворила. До данас. Откуд кондор? Један латински запис из 1702. каже да се на брдо Шуљамачка Главица, понад Фрушкогорског села Шуљам (у коме је писац одрастао и школовао се) напустивши своје скровиште током турске опсаде Беча, вратио змај 1699. Други каснији запис говори да су ту биле настањене огромне птичурине. Писац Недељко Терзић их је с правом позвао као претече данашњих кондора.

Лирски запис, песма „Трагична игра речи“ као други део ове књиге, чија се ритмичност и динамичност постиже избором експресивних израза, понављањем одређених речи и синтагми је атипична рефлексија која постепено ослобађа глас свог безименог алтер-ега. Величанствена тишина прераста у лепет исто тако величанствен, па се враћа у бојазан од понора, тихог али дубоког урањања, песнички кованог који би могао настати ако убијемо планету. Наративно експериментална, семантички снажна и уоквирена, не може нас оставити емоционално уздржаним.

Крхка, готово провидна кратка песма-порука „Трагична игра речи“, састављена од шест петосложних стихова, саплиће нас да не дотакнемо Кондоров порцелански сан, да га не одмотамо неспретно јер ће нестати и претворити се у стакласто неживотно зрно. А живот тражи живот, и реч која ће запловити континентима и опловити планету у живим нијансама плаветне и зелене. Црна би нас увела у маргиналне углове света, немирне и ризичне. Зато нам песник нуди избор, нуди да будемо животни, да раскинемо са нагомиланим патњама које би затамиле наше душе. И као што је код Тагоре река и пуштена флота папирних бродића дечачка веза писца и родног села, тако Недељко Терзић сања Кондоров сан и спаја га са завичајем, а завичај са светом и људима који су апостоли очувања Земље.

Ови стихови у књизи, преведени на сто двадесет језика, локалних говора, дијалеката и језика националних мањина 95 земаља света, сведоче о потреби да дотакнемо руке других и оставимо траг у свету, у себи и тим другима. Сведоче о потреби да будемо видљиви, прихваћени заштитници свега доброг, да се наше постојање не распадне у стихији ветра и не разбије и не распрши попут гнезда. Потреби да знамо, да се упознамо, да се повежемо. Потреби да живот на планети сагледамо шире и дубље и пронађемо своје место у непредвидивим животним токовима. Ту негде у зеленоплавом Кондоровом сну. Кондоров сан је ток, промена, трансформација, лет без краја, маштање о даљинама, сан о блискости, о премошћавању дистанце и разлика, победи над страхом, самоћом и мраком.                

Јасна Калаузовић

Недељко Терзић

ТРАГИЧНА ИГРА РЕЧИ

Небо у гнезду

Гнездо на небу

Рупа у гнезду

Облак до гнезда

Гнездо на ветру

Птица без гнезда.