PRVO MESTO ZA RAD

MOJ RUKI - Lana Jakovljević. 7. razred, OŠ "Branko Ćopić", Beograd

Bio je to doček 2020. godine. Tu su bili moji roditelji, baka i deka i neki prijatelji iz Švajcarske. Mama i ja smo pravile praznične kolače koje smo ukrasile čokoladnim i šarenim mrvicama.

Oko jedanaest sati uveče neka je žena pokucala na moja vrata. Nosila je crvenu kutiju sa mašnicom na vrhu. Kada sam je uzela, počela je da se mrda. U njoj je bila "moja mala bela pufnica" kako sam ga ja zvala. Odmah sam znala da će se zvati Ruki.

Imao je krupne crne oči. Iako nije umeo da govori, jednim pogledom je znao da kaže više od hiljadu reči. Bio je veoma mali, mogao je u šaku da mi stane. Prvi put kada sam ga ugledala, moje srce je zaigralo. Imala sam osećaj kao da su se upalile sve lampice na svetu i obasjale moj put sreće. Mi smo spavali zajedno. On bi se pribio uz moje noge i tako spokojno utonuo u snove. I najtmurnije jutro bi za mene bilo obasjano zracima sunca dok bi me grejala njegova ljubav.

Prvih par noći kada je došao kod mene, bio je veoma uplašen i nestašan. Celu noć bi čeprkao po njegovim pelenama i jurio po stanu. Naučio je da se popne na moj krevet, ali nije znao da siđe. Uvek je neko morao da ide za njim. Kupila sam mu crvenu jaknu u kojoj je izgledao veoma smešno.

Kada sam ga prvi put izvela u šetnju, on se ukopao i stajao tako dok ga ne bih uzela i ponela. Šetali bismo tako kroz hladne zimske dane. Ja sam mu pokazivala kraj u kome će ubuduće živeti.

Za mnoge ljude period korone bio je ružan, ali za mene je bio najlepši! Nisam morala da idem u školu, po ceo dan bih se mazila sa njim. Zajedno bismo pravili kolače i slušali moja predavanja. Prošle su godine i nikada nisam srela psa sličnog njemu. On je za mene jedinstven, najpametniji i najlepši. Moj Ruki.

Mentor Milica Bijelić

DRUGO MESTO ZA RAD

NESVAKIDAŠNJI NAJBOLJI PRIJATELJ - Anja Sendijar, 7. razred, OŠ „Moša Pijade“, Bačko Novo Selo

Prijatelj koji me čini srećnom i sa kojim mogu da podelim tajne je pas. Oduvek mi je bila želja da imam psa, a kada se i ostvarila želja, postala sam bogatija za jednog divnog prijatelja.

Nazvala sam je Bubica, jer je ona bila toliko malo i umiljato štene da je to ime bilo stvoreno za nju. Iz godine u godinu sam je sve više volela, i ona je porasla u velikog, lepog psa. Tokom jeseni volim da skupljam lišće na gomile raznih boja, pa se nas dve bacamo u to divno prirodno bogatstvo kojim je okićeno sve što pogledamo. Nisam neki ljubitelj zime, ali nema mi ništa lepše nego da napravim Sneška Belića i da posle nekog vremena Sneško bude okićen sa mnogo otisaka šapica. Dok je bila mala najviše je volela da se igra sa našim papučama, a u toj igri često bi izgrizla papuče… A tek koliko je maminog cveća u radosnoj igri izgazila....

Kako je vreme prolazilo tako je i Bubicu prolazila želja za grickanjem cveća i papuča. Bubica je predivan pas, i može svakoga čoveka da oraspoloži ili da barem malo pomogne da se čovek bolje oseća. Druželjubivost joj je najlepša osobina. Kada sam tužna, odem kod Bubice i pričam joj šta mi se dogodilo, a nekada pomislim da me sve razume i imam utisak da bi svakog momenta progovorila. Kada sam ja tužna i ona je tužna, kada sam ja srećna i ona je srećna. Bubica je i naš pas čuvar. Kada mi nismo kod kuće, mi znamo da je kuća u sigurnim rukama ili bolje rečeno šapama. Nadam se da će Bubica još mnogo godina ostati sa nama, i da ću moći još dugo, dugo da delim i sreću i tugu sa njom.

Najbolji prijatelj je jedan, samo jedan, a ostalih prijatelja ima mnogo. Bubica je u mome srcu zauzela mesto tog jednog najboljeg prijatelja, i to je to, to se ne može promeniti.

Mentor Jovana Žarković

DRUGO MESTO ZA RAD

POKAŽIMO ŽIVOTINJAMA KOLIKO IH VOLIMO - Anđelija Mladenović, 7. razred, OŠ „Đura Jakšić“, Jelašnica

Pored naše škole nalazi se urušena šupa. U šupi su bila ostavljena četiri mala šteneta na milost i nemilost. Nismo znali gde su jer ih nismo videli, samo čuli. Napolju hladno vreme, samo što se nisu smrzli onako mali. Moje odeljenje i ja smo ih hranili svaki dan i toliko su nam prirasli srcu, da smo ih zavoleli kao da su naši. Napravili smo im tamo mali kutak, da im ne bi nešto palo i poklopilo ih. Svi su bili premedeni i svi onako buckasti.

Posle nekoliko dana odlučila sam da ih udomim. Dobili su tabletice protiv parazita i ostalo. Ja imam kod kuće velikog haskija, koji nije pravio toliki problem, sem oko hrane. Nismo mogli sve da ih zadržimo i objavili smo na grupi za udomljavanje, a jedno žensko zadržali. Nazvali smo je Lea. Ona je svima iz komšiluka prirasla srcu jer je bila stvarno jedno posebno stvorenje. Drugari su često dolazili da ih obilaze i da se igraju sa njima. Ostale kuce su se zvale Tea, Beba i jedini dečak Lio. Svi su bili jako pametni, kao i svaki pas. Nikad nisam pravila razlike između rasnih pasa i onih uličnih, svaki mi je bio poseban na svoj način, i svaki je bio spreman da nekome pruži ljubav. 

Lea je ostala kod mene i bila najvoljeniji pas, ostale kuce smo uspešno udomili i oni su isto bili najvoljeniji psi. Najlepši trenutak je bio, kada se vratim iz škole, a ona dotrči i maše veselo malim repićem sva srećna i spremna za igru. Leu je uhvatila opasna bolest protiv koje nije mogla da se izbori. Borili smo se, ali nije uspela. Jedva sam se oporavila od kako je uginula. Prošlo je par meseci,  udomili smo još jednog psa koji se zove isto Beba. Beba sada ima već skoro devet meseci, ali ovu malu bandu niko ne može da zameni.

Dobri ljudi čine dobra dela. Pokažimo životinjama koliko ih volimo.

Mentor Snežana Jović

TREĆE MESTO ZA RAD

NE KUPUJ, UDOMI! - Anja Topalović, 7. razred, OŠ „Branko Radičević“, Priboj

U današnje vreme, u svetu se često dešava da životinje trpe veliku nepravdu i bol koju im ljudi nanose, nerazmišljajući o tome koliko su one zapravo značajne. Često imamo priliku da vidimo na televiziji kako se ljudi loše ophode prema životinjama.

Ja živim na selu i skoro svaki dan sam okružena raznim životinjskim vrstama, koje uživaju u prirodi. Kada vidim sve životinje koje su zatvorene u zoološkim vrtovima, obuzme me tuga, jer nisu u prirodi, gde im je zapravo mesto.

Razumem da te životinje ljudima predstavljaju atrakciju, ali kako bismo se mi osećali da nas neko, umesto naših toplih domova, stavi u zatvoren prostor. Jako bih volela da postoji još više azila za pse i ostale životinje, koje nemaju sklonište i hranu.

Pre par godina smo moja porodica i ja odlučili da kupimo psa, ali se sve okrenulo u suprotnom smeru kada je moj tata odlučio da ipak udomimo jednog predivnog, malog, mekanog i buckastog haskija kojem smo ubrzo dali ime Medo.

On je imao braon oči i bio je, za mene, najlepše biće na svetu. Nažalost, moja sreća nije dugo potrajala, jer su Medu otrovali zli ljudi, kojima je on došao ispred kuće.

Volela bih da se pokrenu radionice i neke akcije gde će se više pažnje posvetiti životinjama i gde će glavna tema o kojoj će se pričati biti „Značaj životinja za planetu Zemlju“.

Mentor Samira Obućina