PRVO MESTO ZA RAD

LJUBAV PREMA PTICAMA - Alima Dacić, 6. razred, OŠ „Vuk Karadžić“, Tutin

Ljubav je naš pokretač. Od malena gajim neizmernu ljubav prema životinjama. Ta umiljata, krznena i neukrotiva stvorenja uvuku nam se u dušu i tako daju do znanja koliko to može biti divan osjećaj. Vidim sebe kao njihovog zaštitnika. I životinje osjećaju ljubav i pažnju, znaju da uzvrate i dokažu koliko se plemenitost zna vratiti na bezbroj lepših načina. Svi u mojoj porodici vole životinje i pomažu im kad je god potrebno.

S obzirom na to da je zima bila duga, i hladna, posebnu pažnju sam posvetila pticama koje nisu odletele na jug. Zima može biti fatalna za ta cvrkutava i pernata stvorenja ukoliko im se ne pomogne. Svakog jutra sam na širokoj mermernoj ogradi balkona prosipala zrnevlje žitarica koje vole golubovi i vrapci. U jednom uglu sam napravila gnezdo od stare pletene korpe za hleb. Obložila sam je pamučnim materijalom kako bi bila toplija. U njoj sam odlagala mrve hleba. I zaista, sreći nikad kraja. Svakodnevno sam imala posetioce koji su se služili omiljenom hranom. Divno je posmatrati ih. Imala sam utisak da golubovi dolaze u parovima. Ličilo je na nekakve izlaske koji ih čine posebno sretnim, a ne samo sitim. Vrapci takođe, onako sicušni i nemoćni, bojažljivo su kupili i poslednje zrno u žurbi. Moja tetka u dvorištu ima drvenu malu kućicu, napravljenu specijalno za ovu vrstu zimskih ptica. One se tu sklone i uživaju u obrocima omiljenih zrnevlja. Kad sam videla koliko je to lepo i plemenito, odlučila sam da svoje balkone pretvorim u nešto slično.

Priroda je lepša i bogatija sa pticama. Moj mali napor i volja njima znači mnogo. Pružimo im siguran i snažan let da prebrode hladnoću i poteškoće

Mentor Nerkesa Dreković

PRVO MESTO ZA RAD

MOJ KUĆNI LJUBIMAC - Eda Hurem, 5. razred, OŠ „Branko Radičević“, Priboj

Dugo vremena sam razmišljala da udomim jedno malo mače i da bude moj kućni ljubimac. Jednog dana sam krenula do prodavnice i primetila mače koje je bilo zaglavljeno ispod auta. Izgledalo je izgladnelo i tužno je mjaukalo. Polako sam ga izvukla i donela kući. Pošto je bilo malo, hranila sam ga pomoću šprica, u kome je bilo mleko.

Moja mama nije htela da maca živi kod nas, ali tata je bio za. Popričali smo i mama se složila. Mojoj sreći nije bilo kraja. Odmah smo otišli do pet šopa, kupili ležaljku u kojoj će maca spavati i neke igračke. Usput smo svratili kod veterinara. Rekao nam je da maca ima mesec dana. I dalje je naš kućni ljubimac, ali ne jedini, dobila je tri mala mačeta, koja sada imaju deset meseci. Naša maca je porasla, već ima dve godine i nadamo se da će imati još mačića.

Moj omiljeni ljubimac je mačka i hoću da vam kažem da je lepo da udomite životinje koje su bez vlasnika ili su same na ulici.

Mentor Samira Obućina

DRUGO MESTO ZA RAD

MEDA, MOJA ŽUTA PUFNA - Igor Petrović, 6. razred, OŠ „Jovan Ristić“, Borča

Otkad znam za sebe, želeo sam da od roditelja dobijem psa. Bilo je iščekivanja za svaki rođendan, Novu godinu, pa čak i za Uskrs. I tako jednog dana, prošlog maja, stiže nam u kuću žuta pufnasta loptica nalik na meče. Zato sam ga i nazvao Meda. Meda ima sedam meseci, mešenac je labradora i akite. Mnogo ga volim, ne možete ni zamisliti koliko!

Kada se vraćam iz škole, uvek me dočeka na kapiji mašući repom. Uvek je raspoložen za igru: trčanje oko kuće, povlačenje konopca, bacanje loptice... Meda i ja imamo svoj pozdrav – kada lupim rukama o koleno, on skoči na mene i zagrli me. Stegne me prednjim šapama najjače što može, a zadnjim skakuće sa mnom. Kada mu kažem „Zdravo“, on mi da šapu, a ume i da sedne kada mu se kaže. Dobije i nagradu – poslasticu (slatkiš za pse). Mama se malo ljuti jer Meda izgrize sve što nađe u dvorištu pošto mu rastu zubići; čak je počeo da gricka i komšijinu ogradu od trske. On je još uvek beba, ali i tako mali čuva kuću. Lavežom nas obaveštava uvek kada neki prolaznik prođe pored kuće. Često provodim sate pričajući mu svoje tajne i školske brige. Ljudi kažu da je pas čovekov najbolji prijatelj, a ja mogu da potvrdim da je to zaista tačno!

Mentor Gorana Gligorević

DRUGO MESTO ZA RAD

KORNJAČE U SRCU - Teodora Simić, 6. razred, OŠ „Svetozar Marković“, Lapovo

Šumske kornjače su male ili srednje veličine, imaju nos, zube, simpatičnu glavu. Noge su im kratke i zdepaste i na prednjim imaju pet prstiju sa kandžama a na zadnjim četiri. Oklop je sa gornje strane maslinasto žute boje sa tamnim šarama a odozgo sa svake strane imaju crnu ivicu.

Ovo su samo neki podaci o kornjačama koje svako od nas može naći na guglu ili u enciklopediji. Ono što ne može da se pročita je moja ogromna ljubav prema njima, koju ću ja pokušati ovim sastavom da dočaram. Moja porodica već 10-ak godina čuva kornjače. Prvu smo „usvojili“ kada nam je poklonio jedan stari porodični prijatelji. Tada je bila mala, a sada je već srednje veličine. Ona živi na travnjaku i u početku je bila veoma usamljena. Neku godinu kasnije dobili smo još jednu malo veću, i rekla bih stariju

i tu se rodila ljubav na prvi pogled. O njihovoj ljubavi može mnogo da se piše a ja ću napisati samo da velike kornjače jedno vreme nije bilo i neki mesec kasnije mama je pronašla četiri kornjačice na stazi kada je krenula da čisti. Odmah su dobile imena: Mikelanđelo, Donatelo, Leonardo i Rafaelo. Naše „stado“ kornjača počelo je da se uvećava. One nisu mnogo zahtevne. Dovoljno im je malo zelene trave, sveže vode i zaklon od kiše i niskih temperatura. Naravno, sestre i ja ih često počastimo zelenom salatom, kajsijom, lubenicom, listom vinove loze, kupusa itd. Volimo da ih rashladimo kad je baš vrućina pa ih istuširamo. Toliko smo ih razmazili da kad ih pomazimo po glavi, one još više izvuku vrat i uživaju. I uprkos tome, njihova divlja priroda ih vuče van dvorišta pa se dešavalo 2 puta da pobegnu kroz odškrinutu kapiju i zalutaju kod komšije. Ne mogu vam opisati koliko sam tada plakala. One su i šampioni, na izložbama sitnih životinja, moje kornjače osvajaju nagrade.

S obzirom da moje kornjače spavaju od oktobra do kraja marta, nestrpljiva sam da se pojave i time najave dolazak lepog vremena i početak našeg novog druženja.

Mentor Nebojša Popović

DRUGO MESTO ZA RAD

MOJ PAS TEO - Šejla Hodović, 6 razred, OŠ “Vuk Karadžić”, Tutin

Jedino sam dete u porodici. Bog mi nije podario brata ili sestru, ali su mi roditelji, primetivši moju usamljenost, podarili najboljeg prijatelja sa kojim sam provela najveći deo detinjstva. Zahvaljujući njemu spoznala sam značaj prijateljstva, privrženosti, vernosti i iskrene ljubavi.

Moj najbolji prijatelj ima četiri šape, veselu belu njušku i dva velika radoznala oka. U pitanju je najlepši, najveseliji i najumiljatiji pas po imenu Teo. Dobila sam ga kao poklon za peti rođendan, i još u sobi čuvam uramljenu sliku na kojoj je zabeleženo moje oduševljenje kada sam ga prvi put ugledala.

Tea poznaje i voli ceo komšiluk, rado je viđen gost u njihovim dvorištima, pa čak i kućama. Odrastavši uz njega naučila sam puno o psima, o njihovim potrebama i načinu života. Želeći da mu pružim sve ono što zaslužuje čitala sam razne enciklopedije. Ne kaže se bez razloga da je pas čovekov najbolji prijatelj. Meni to Teo zaista jeste. Ujutru me isprati u školu i strpljivo čeka da se vratim. Uživamo u zajedničkim šetnjama i trčkaranju po parku. Ne ostavljam ga dugo samog, jer psi su po prirodi društvene životinje i znam koliko mu je potrebno moje društvo. Njegovo zdravlje mi je na prvom mestu, i redovno ga vodim kod veterinara, jer znam kojim je bolestima podložna njegova vrsta. Kada odem na putovanje gde je nemoguće njega povesti, ostavim ga mojoj brižnoj baki, a sa putovanja mu uvek donesem najlepšu ogrlicu koju nađem ili neku zanimljivu igračku, kojoj se on veseli kao malo dete. Njegova sreća mi je na prvom mestu.

Svesna sam toga da neće biti zauvek uz mene, ali ću dati sve od sebe da njegov životni vek bude ispunjen ljubavlju i da veza koja postoji među nama ostane čvrsta i neraskidiva.

Mentor Nerkesa Dreković

TREĆE MESTO ZA RAD

MOJA ŠARENA MACA - Jovana Pavlović, 5. razred, OŠ „Moša Pijade“, Bačko Novo Selo

Moja maca se zove Beba i mnogo voli da spava, da se mazi i da se igra. Uvek me prati kada idem u školu, ide za mnom, ide pa stane, a onda jedva čeka da se vratim iz škole... Uvek skakuće ili trči kada me vidi.

Bela je i ima narandžaste tufne, ona je jedno umiljato mače. Kada sednem na stolicu, ona mi skoči u krilo i prede. Bela mnogo voli da se igra sa leptirićima i sa bubicama, a najviše voli da se igra sa kamenčićima. Uvek kada izađem iz kuće moja maca trči prema meni i obmotava mi se oko nogu, a ja je onda pomazim i ona tada prede. Bela mnogo voli da spava i da se valja po travi, a voli i da se igra sa drugim macama. Tada se skriva po drveću, u travi, između dasaka ili ispod stola, pa iskače pred njih i tako se igraju.

Mnogo volim moju macu, ona je divan kućni ljubimac i želim da svako ima ovakvog ljubimca.

Mentor Jovana Žarković

TREĆE MESTO ZA RAD

UDOMI, NE NAPUŠTAJ ŽIVOTINJE - Ivan Radić, 5. razred, OŠ "Vukova spomen škola", Tršić

Pas je čovekov najbolji prijatelj. Izreka sa kojom se svakodnevno susrećemo. Nažalost, veliki broj pasa je napušten.

Nisu problem napuštene životinje, već ljudi koji ih ostavljaju na ulici bez hrane i doma. Tako gladni i tužni postaju razdražljivi i zato često napadaju ljude, ali i druge životinje. Azil nije rešenje. Svaka napuštena životinja na ulici, želi samo jedno, a to je dom. Život na ulici nije lak. To je borba za preživljavanje.

Setio sam se jednog psa koji je udomljen od strane dobrih ljudi iz manastira Tronoša. Bilo je to pre tri godine. Išao sam kao i obično, u obilazak manastira. Ugledao sam psa koji je bio star oko godinu dana. Imao je predivno belo krzno, čistu i sjajnu dlaku i oči poput safira. Odazivao se na svako ime i sve je pozdravljao skakanjem i mahanjem repom. Strpljivo bi čekao da mu neko priđe da ga pomazi. Posebno je voleo decu.

Sada ima oko četiri godine. Snalažljiv je, inteligentan, poslušan i veoma privržen pas.

Zapamtio me je i uvek me veselo pozdravi. Razmišljao sam da ga udomim, ali setim se da on sada ima dom i da nigde ne bi bio srećan kao ovde.

Svi mi možemo da pružimo nadu i spas napuštenim psima i drugim životinjama. Potrebno je samo imati dobru volju i veliko srce. Za uzvrat dobijamo mnogo bezuslovne ljubavi i topline koje samo ove divne životinje mogu da pruže.

Mentor Marija Popović

TREĆE MESTO ZA RAD

MOJ NAJBOLJI PRIJATELJ - Jana Marković, 6. razred, OŠ „Jovan Ristić“, Borča

Od moje šeste godine želja mi je bila da imam psa. Molila sam roditelje, pisala im pisma, ali bilo je uzalud. Dok jednog dana nisam srela preslatko štene lutalicu, dovela ga kući i sve se promenilo. Bleki je ženka, mešanac, ali izgledom podseća na vojvođanskog ovčarskog pulina. Obožava svoj rep. Kada je bila mlađa, stalno se okretala ukrug pokušavajući da ga zagrize. Veoma je radoznala.

Njen najveći strah je vatromet – tada počne da cvili i čeka ispred vrata da je pustimo u kuću. Bleki je jedino živo biće koje uvek može da me oraspoloži. Kada sam tužna, ona mi legne u krilo i svi problemi nestanu. Kada se na nekog naljutim, sednem pored nje i pričam joj. Pomno me sluša i posavetuje svojim umirujućim lavežom. Nijednom nisam došla iz kupovine a da nisam imala nešto za nju.

Moja lozinka za sve aplikacije sadrži njeno ime. Svake godine slavim njen rođendan i dan kada sam je usvojila. Vodim je na sve porodične aktivnosti i retko je ostavljam samu. Ona je razlog mog osmeha i moje sreće i sama pomisao da ću je izgubiti uvek me rasplače.

Psi umeju da žive svoj kratki život i da se raduju svakoj sitnici i svakom trenutku. Ponekad mi se čini da pas, iako je životinja, ima veće i brižnije srce nego ljudi. Nijedno ljudsko biće mi se nikada nije toliko obradovalo kao što mi se Bleki obraduje. Niko nije ostao toliko dugo pored mene u najtežim trenucima, niti pažljivo slušao kao što me moj pas sasluša. Ljudi su često sebični, a psi bi odbranili voljene čak i po cenu sopstvenog života.

Mentor Gorana Gligorević

SPECIJALNA NAGRADA ZA RAD

BOBI I JA  - Stefan Glišić, 5. razred, OŠ “Stevan Dukić“, Beograd 

Bobi je maltezer star dve godine. Dobili smo ga iz Novog Sada. Imao je dva meseca kada je postao član naše porodice. Beo je kao sneg, oči su mu crne, a dlaka svilenkasta, ne linja se.

Ne sluša baš mnogo. Mnogo ga volim i rado se igram sa njim. Imati ljubimca podrazumeva brigu i negu, a meni pričinjava zadovoljstvo i osećam se odgovorno kada ga hranim i brinem o njemu. Dok sviram on leži pored mene i sluša. Ujutru kada se probudi ponese svoju kost i utrči u moju sobu, pa skoči na krevet. On je velika maza. Voli da se igra, a omiljene su mu moje loptice za stoni tenis.

Bobi je u mom krilu dok igram igrice. Odlazimo u šetnju svaki dan. Posle šetnje mu perem šapice. Vodim ga u salon da se šiša, a učestvujem i u kupanju. Ne voli baš da se češlja, pa moram da ga jurim po stanu i to traje dugo.

Bobi i ja smo preživeli lepe, a i ružne trenutke. Najteže mi je bilo kada se Bobi otrovao. Utrčao je u kupatilo i zgrabio moju čarapu koja je bila natopnjena hemijskim sredstvom. Vodili smo ga na kliniku, držao sam ga u krilu dok smo putovali i mazio ga dok je primao infuziju, ozdravio je. Dok putujemo on najviše voli da sedi u mom krilu.

On je jedan veseo, nestašan i pomalo neposlušan pas, ali ga mnogo volim i često grlim. On je moj veran i privržen prijatelj. Njegova ljubav je beskonačno čista i bezuslovna.

Moj cilj u životu je da budem dobra osoba kao što moj pas misli da već jesam.

“Novac vam može kupiti dobrog psa, ali samo ljubav ga može naterati da maše repom.”

Mentor Bojan Stanisavljević

SPECIJALNA NAGRADA ZA RAD

VRAPCI - Maksim Drobnjaković, 5. razred, OŠ “Stevan Dukić“, Beograd

Vrapci žive u gradovima, u blizini ljudi. Gnezde se u žbunju. Vrapci su slatke male smeđe-sive ptičice, koje crvkuću i skakuću sa žbuna na žbun, sa grane na granu. To su oprezne, ali pametne ptičice, koje su nam došle iz Australije. One žive u čudnoj zajednici sa čovekom – uvek su nam blizu. Mi im dajemo hranu, koju nalaze u smeću, po parkovima..., a oni nas obraduju svojom veselom pesmom.  Nekada je to svađa sa susedom vrapcom oko gnezda, zadirkivanje mužjaka u pohodu na ženku, a ponekad radnosna igra malih vrapčića.

Veoma su pametne ptičice, koje lako uče. Tako su u stanju satima da čekaju da ode mačka koja ih vreba, da dolaze na prozor gde im se ostavlja hrana, ili da se gnezde daleko od parkova gde žive druge ptice koje ih love. Postoji više vrsta vrabaca, a kod nas se sreću: obični kućni, šumski, poljski, kamenjar, i dr.

Kako ljudi sve manje vode računa o zelenilu u gradu, nestaje žbunje, pa i njihov dom. Duge ptice koje se gnezde u parkovima (vrane, svrake) rado ih love. Čovek zagađuje vazduh i tako šteti kolonijama vrabac kojih ima sve manje.

Nekada su vrapci bili simbol grada Beograda. Nekada ih je bilo mnogo više. Za poslednjih deset godina, njihov se broj smanjio deset puta, na oko sto hiljada. Vrabac je navikao da živi sa čovekom. Nekada su ljudi brinuli više o svojoj okolini, a tako i o njima. Po legendi, kada su Turci osvajali Beograd, vrabac je spasao tri života i tako postao heroj grada. Danas, oni čine dobro čoveku na drugi način, tako što čiste naš grad. Zato ga čovek mora zaštiti, kako prirodu u kojoj on živi, tako i od drugih životinja koje ga vrebaju. Sačuvajmo najlepši simbol našeg grada!

Mentor Bojan Stanisavljević

SPECIJALNA NAGRADA ZA RAD

LJUBAV IZMEĐU ČOVEKA I ŽIVOTINJE - Juri Novak, 5. razred, OŠ “Branko Ćopić”, Beograd

Imao sam dosta kućnih ljubimaca, ali ni sa jednim nisam osećao ovoliku povezanost kao sa svojim mačkom Frodom.

Jednog dana čuo sam mjaukanje ispod svog prozora. Moj tata i ja smo otišli da pogledamo gde je ta mačka. Zvuk je dopirao iz šahta. Tata je otvorio šaht i ugledao jedno malo crno mače koje je imalo oko dva meseca. Kada smo ga doneli kući, njegove krupne oči bile su sve vreme uprte u mene. Nisam znao da li me gleda zato što sam najviše bio sa njim ili zato što je osećao povezanost sa mnom. Ubrzo sam saznao da obojica volimo da spavamo.

Jedva sam čekao da se škola završi da bih ga video. Kada bih čuo zvono za kraj škole, počeo bih da trčim iz sve snage. Što je više rastao, to je bio sve aktivniji i skoro ceo dan napolju, ali meni to ne smeta. Ja znam da me on voli kao što i ja njega volim. To se može videti kad odem na spavanje, a on se ušuška pored mene.

Ne želim da zamislim život bez svog mačka i nadam se da će poživeti što je moguće duže!

Mentor Milica  Bijelić 

SPECIJALNA NAGRADA ZA RAD

MOJ LJUBIMAC - Teodora Tasić, 5. razred, OŠ „Draža Marković Rođa”, Smoljinac

Jednog dana sam dobila od sestre na poklon psa. I dala sam mu ime Čupko. Kada je stigao kod nas bio je mnogo uplašen jer je živeo na stovarištu. Jako mi ga je bilo žao ali u isto vreme i drago zato što smo ga spasile, tamo nije imao da jede. Ja sam svako jutro išla kod njega i tako se opustio i počeo je da nam veruje. Mi smo tada imale puno mačaka i on je sa njima odrastao. I tako jednog jutra kada sam se probudila i videla Čupka sa ostalim mačkama kako sedi na ogradi mi smo tada počeli da se smejemo zato što je on mislio da je mačka. Stalno sedi na ogradi i kad ga svi vide počnu da se smeju. Uvek kada mu nešto kažemo on kao da nas razume.

Ja ga mnogo volim i on je najbolji pas na svetu.

Mentor Zorica Perić

SPECIJALNA NAGRADA ZA RAD

ZAŠTO VOLIM ŽIVOTINJE - Teodora Petković, 5. razred, OŠ “Ljuba Nešić”, Zaječar

Kućni ljubimac je nešto što se može desiti u životu. Ja imam psa, a on mi donosi radost i sreću svakoga dana. Kad se vratim kući iz škole, uvek me dočeka srećno mašući repom. Osim što mi pruža svu njegovu ljubav, on mi pomaže da se opustim i zaboravim na svoje probleme. Kad sam odlučila da želim psa, morala sam dobro razmisliti o tome koja rasa bi bila najbolja za mene i moj stil života. Na kraju sam odlučila da uzmem mešanca, pre svega zato što su inteligentni i lako se dresiraju, ali i zato što ne linjaju mnogo dlaku. Naravno, ljubimac zahteva puno brige i pažnje. Moram se pobrinuti da ima dovoljno hrane, vode, igračaka i da ga redovno vodim u šetnju. Takođe moram voditi računa o njegovom zdravlju.

Ipak, sve te brige su ništa, najbitnija je ljubav koju mi moj pas pruža. On je uvek uz mene, u dobru i u zlu. Ne mogu zamisliti život bez njega i srećna sam što imam takvog vernog psa.

Mentor Marina Stanojlović Mirčić

SPECIJALNA NAGRADA ZA RAD

ČUPKA -  Maja Knjazovic, 6. razred, OŠ „Jovan Ristić“, Borča

Do prošle godine moj ljubimac bila je mala siva mačka Mica. Imala je oči plave kao nebo i mnogo je volela da se mazi. Kada je uginula, bila sam neutešna. Svaki put kada pogledam njenu sliku, rasplačem se. Nakon nekog vremena, odlučila sam da otvorim srce za novog ljubimca. Kada sam skupila dovoljno novca, otišla sam sa mamom u pet-šop da kupimo novu macu. To je bila ljubav na prvi pogled. Čim sam je uzela, videla sam Micu u njoj. Imala je samo dva meseca. Bila je veoma mala i jako uplašena. U početku nije htela ni da jede ni da pije, ali se brzo navikla na novi dom. Mnogo je čupava, pa sam je nazvala – Čupka. Zanimljivo je to što njene oči menjaju boju: malo su plave, malo zelene, ali najčešće žute. I boja dlake joj je neobična, sivobela i tamnosiva. Obožava da se igra. Uvek kada se iz škole vratim kući, ona me radosno dočeka: počne da se vrti i da mi skače na noge. Kada učim, popne se na sto i legne pored mene ili mi gricka olovku. Verovali ili ne – Čupka zna i da svira klavir. Najviše vremena provodi na prozoru. Voli da posmatra šta se dešava napolju. Voli da spava sa mnom. Ne plaši se ni mog psa Badija – Badi se plaši nje. Vodu pije šapom. Najviše na svetu voli da jede. Iako Čupka nije kao Mica, obe su mi dragi prijatelji koje ću uvek nositi u srcu.

Mentor Gorana Gligorević