POKAŽIMO SVOM MESTU KOLIKO GA VOLIMO – Ana Manasić, 5. razred,  OŠ „Dositej Obradović“, Opovo – Istureno odeljenje OŠ „Sveti Sava“, Sefkerin

Mesto u kome živim zove se Sefkerin. Sefkerin je malo mesto u Južnom Banatu. Pripada Opštini Opovo.

To je mirno i lepo mesto. Meni omiljen i centralni deo Sefkerina je park. Šuma borića daje mu poseban miris i svežinu. Pogled na fontanu, prekrasan beli Spomenik palim borcima i zelenilo parka me očaravaju. Iz parka se može ići u školu, crkvu, na sportske terene, u biblioteku i dom zdravlja. Osnovna škola „Sveti Sava” veoma je lepo uređena. Prepoznaje se po zelenoj fasadi. Kroz školu se proteže dugačak, uzan i svetao hodnik. Učionice su uredne. Zidovi škole okruženi su velikim školskim dvorištem sa sportskim terenom.

Kroz selo protiče reka Tamiš. Pored reke vide se splavovi u koje se sve više ljudi naseljava, jer je to kraj čarobne lepote. U reci se može videti odraz šume. 

Živim na kraju Sefkerina. Moje veliko dvorište prekriveno je pokošenom travom. Raznovrsno cveće i kamena fontana okružuju to zelenilo. Omiljeni deo mi je malo igralište. Iz dvorišta mogu videti prelivanje boja šume, suncokreta i livade. U daljini vidim okolna sela, a noću svetle vetrenjače iz pravca Debeljače.

Duga u mom kraju je najlepša.

Volela bih da se duž svih ulica Sefkerina postave betonske saksije sa cvećem i da se divlje deponije očiste i pošume.

Ako se možda budem morala seliti iz svog rodnog kraja, želela bih da bude bar približno lep kao moj Sefkerin.

Mentor Tanja Drinčić

PRIRODA U MOM KRAJU – Mina Vlajković, 5. razred, OŠ „Stevan Dukić“, Beograd

Moj kraj je Karaburma, nalazi se u opštini Palilula. Prostire se između Zvezdare, Dunava i Mirijeva. Karaburma je brdoviti deo grada sa niskim zgradama između kojih se nalaze travnati parkovi sa spravama za igru. Duž njenih ulica nalaze se drvoredi koji Karaburmu čine zelenom.

Dvorište moje škole je jedno od lepših školskih dvorišta. Ima tri nivoa sa dosta drveća i žbunja, među kojim  je jabuka koju ponekad jedemo, kao i dženerika. Zbog toga volim da svratim u školsko dvorište i preko raspusta.

U blizini Karaburme, a iznad naše škole u brdu nalazi se Zvezdarska šuma.To je veliki park sa mnogo staza za šetnju i trčanje, mnogobrojnim klupama i stolovima za odmor i uživanje. Tamo roditelji vode decu da se igraju često, kada je lepo vreme prave roštilj.

U Zvezdarskoj šumi postoje table na kojima je napisano kojih sve biljaka ima i koje životinje žive u njoj. Ima miševa, lasica, veverica, kuna, od ptica ima sova, kobaca, orlova mišara, itd…

Zimi se sneg duže zadržava nego u ostalim delovima grada. Na Karaburmi postoje brojne nizbrdice po kojima možemo da se sankamo. Zbog velikog broja četinarskog drveća, kada ih prekrije sneg podseća na planinsko naselje.

Kada dođe proleće, ulicama se širi miris lipe I ponovo zemlja zašareni raznobojnim cvećem.

Mentor Bojan Stanisavljević

MOJE LEPO SELO AŠANJA - Mateja Mihalj, 5. razred, OŠ “Dušan Vukasović Diogen“, Kupinovo

Svako ima mesto koje voli, koje čuva u srcu. Uglavnom je to mesto gde je rođen i gde je odrastao. Za mene je to moje rodno selo, Ašanja koje se nalazi u srcu Srema.

Da bi mesto u kom živimo izgledalo lepo, svaki njegov stanovnik treba da se potrudi. Kao što svi znaju, ne treba bacati smeće svuda po ulici, treba se truditi da priroda ostane očuvana. U mojoj Ašanji se u poslednje vreme situacija popravlja, ali i dalje se može videti smeće pored puta, u kanalu, kraj njiva. Kada je selo u pitanju, treba redovno kositi travu, orezivati voće i drveće.

Kada prođete leti kroz selo, videćete sve lepote naše ravnice. Svoje pse držati u vašim dvorištima, a ne po ulicama. Na žalost, svakoga dana na putu do škole, sretnem ponekog psa lutalicu koji pokušava da preživi hraneći se na ulici.

Svako selo treba da ima ambulantu, teren za fudbal i ostale sportove, parkove za igru mališana. Moja Ašanja ima ovo sve, ali bih voleo jedan veći park sa puno drveća i lepog hlada. Potrebno je potruditi se da se u svakom selu održe manifestacije kulturnog i zabavnog tipa. „Gibanicijada“ je manifestacija koje se održava svake godine u našem selu. Tada se okupi puno udruženja, puno posetilaca uz smeh, muziku, lep program  i, što je najbitnije, dobru gibanicu, predstavimo Ašanju na malo drugačiji način. Zato, ako ste u prilici, svratite do nas na našu „Gibanicijadu“.

Poželjno bi bilo da ulična rasveta uvek radi u selu, barem do deset sati uveče. Kada se vraćam iz škole, desi se da ne radi ulična rasveta i bude me malo strah dok ne stignem do kuće. 

Đaci u školi treba da budu pristojni i da čuvaju svoju školu za buduće generacije. Nova škola je otvorena 2009.godine i pomalo je već isprljana i zbog toga svi mi, učenici treba da budemo pažljiviji i da našu školu doživljavamo kao drugu kuću, što ona i jeste.

Život je puno lepši kada je okruženje uređeno i lepo!

Mentor Mirjana Dobrić

МОЈ KRАЈ KARABURMA -  Strahinja Mandić, 5. razred, OŠ “Stevan Dukić”, Beograd

Deo grada u kome živim se zove Karaburma. Volim Karaburmu jer tu živi svi moji drugari.  Karaburma je lepa jer ima puno drveća, parkova, škola i svega što je potrebno. U mom komšiluku žive jako dobri i pristoljni ljudi. Gde god da krenem nalazi se neki park koj je pun dece i drveća. Drveće pravi hladovinu dok prolazim leti ulicom i to jako volim.

Volim zimu na Karaburmi jer preko puta moje zgrade ima velika nizbrdica na kojoj se spuštamo svaki zimski dan.

Ono što mi se toliko i ne sviđa i što bih voleo da promenim je to što su većina zgrada ispisane grafitima i jako bih bio srećan da prestanu pisati i da to prefarbaju.

Još bih voleo da promene to što je dosta klupa i sprava u parkovima slomnjeno i pokvareno i ne može da se sedi.

Ne volim što pojedini ljudi bacaju smeće pored kante i što ne čiste za svojim ljubimcima. Često se desi da u parku vidim takve ljude. Ima dosta lutalica po kraju pa mi nije sve jedno kad prolazim pored njih jer se dešavalo da me napadnu.

Kada se sve sagleda na Karaburmi ima više lepih nego ružnih stvari i srećan sam što tu živim i volim svoje mesto.

Mentor Bojan Stanisavljević

LEPOTE MOG SELA ŠAPINE - Jovan Milenković, 5. razred, OŠ „Draža Marković Rođa“, Smoljinac

Svako mesto je posebno na svoj način, pa tako je i za mene moje selo.

Moje selo je skromno i malo, okruženo brdašcima. Nalazi se u samom srcu Stiga i zove se Šapine. U njemu se nalazi crkva u centru sela.Tu je i Osnovna škola i imamo i dve prodavnice. Ulepšavaju ga zelene livade koje se prostiru kao tepisi na kojima pase belo stado. Žubor potoka i cvrkut ptica je najlepša muzika za uši. Nebo u mom selu ima najlepšu plavu boju i vazduh je najčistiji.

Ljudi u mom selu su dobrog duha i uvek su dobro raspoloženi.Kuće su jako lepe sa velikim i uređenim dvorištima.

Iako je moje selo veoma malo ono zauzima veliko mesto u mom srcu, to je moje najdraže mesto i voleći ga zauvek.

Mentor Zorica Perić

LEPOTE TVOG KRAJA - Mihajlo Radojković, 5. razred, OŠ “Draža Marković Rođa“, Smoljinac

U stiškoj ravnici nalazi se selo Smoljinac. Njega krase prirodne lepote ovog kraja ,šume, njive, potoci i livade pune mirisnog cveća.

Moje selo je najlepše kada dođe proleće i lepo vreme sa njim. Tada se ono budi iz zimskog sna i sve izgleda drugačije. Drveće dobije novo lišće,šuma ozeleni i livade procvetaju. Miris poljskog cveća je neopisiv. Čak se i životinje raduju ovom godišnjem dobu.

Mamina bašta je puna crvenih ruža i lala . Malene laste cvrkuću sa grane i najavljuju najlepše godišnja doba. Priroda je selo obojila najlepšim bojama.

Ratari obrađuju svoje njive, a vredne domaćice sade povrće u svojim baštama.

Dok je sunce još zalazilo šetao sam sa tatom na livadi i tamo smo ubrali puno cveća. Doneli smo mami i sestri, a ona ga je stavila u vazu i cela kuća je mirisala.

Volim svoje selo i svima bih preporučio da dođu i posete ga.

Mentor Zorica Perić

RECIKLAŽA U MOM MESTU - Adrian Marćel Kokora, 5. razred, OŠ “Sveti Georgije”, Uzdin

Živim u malom banatskom mestu Uzdinu, u kome se komunalni otpad sakuplja jednom sedmično. Ne postoji razvrstavanje otpada i reciklaža, već svako domaćinstvo odlaže svo smeće u jednu kantu i tako se odvozi na krajnju destinaciju.

U našoj školi ipak već godinama postoji jedna akcija pod nazivom “Čep za hendikep”, te mi đaci i nastavnici plastične čepove sakupljamo, donosimo i ubacijemo u kutiju namenjenu za ovu priliku, potom čepove prebacujemo u velike kese po koje dolaze organizatori ove humanitarne akcije i odnose na recikliranje od kojih se potom prave invalidska kolica.

Drago mi je što su đački parlament i nastavnici u našoj školi prepoznali značaj reciklaže i što pri tom pomažemo da što veći broj ljudi kojima je potrebno dobiju kolica. Iako ne možemo da recikliramo otpad, odvajamo smeće, možemo da utičemo na odrasle da nam pomognu da zajedno sakupljamo čepove.

Svi članovi moje uže i šire porodice sakupljaju čepove, čak i susedi i prosleđuju mi kako bih odneo u školu što veće količine. Isto rade i moji drugari i drugarice. Mi kao deca ne možemo da ugradimo kontejnere za staklo, aluminijum, plastiku, karton, ne možemo da obezbedimo automate za reciklažu, ali možemo da utičemo na odrasle da ne bacaju čepove, već da zajedno sa nama čine jedno dobro delo, pa možda shvate značaj reciklaže i izbore da naše mesto dobije reciklažne kontejnere. Ako se ne izbore oni, verujemo da ćemo mi sigurno jednog dana kad odrastemo.

Mentor Branislav Tođer

MOJE SELO JAZAK - Miloš Tešić, 5. razred, OŠ “Milica Stojadinović Srpkinja“, Vrdnik

U mom selu, Jazku, na obrocima Fruške gore, kada dođe jesen i dođe prvi septembar, tata me probudi da idem na autobus u školu. Tako ušuškan u jaknu, krenem na autobusku stanicu. Tamo me sačekaju Sloba i Neša. Dok ne dođe autobus, mi pričamo. Tek kada autobus dođe, svi idemo na put prema školi. Užurbano hitamo ka njoj. Vetar nas šiba, a suvo lišće cvili ispod cipela. Nozdrve mi golica miris jabuka iz obližnjeg voćnjaka. Lepo je moje selo u jesenjem kaputu. U kaputu je i spremačica Mara. Ljuta je još od juče. Bili smo neuredni. Nekoj deci je Mara više puta objašnjavala gde se baca smeće. Ali, ne vredi. Deca k’o deca, nestašna i neposlušna.

I stariji meštani našeg sela su nebrižni prema Prirodi. Po njivama bacaju šarene kese od veštačkog đubriva i semena. Trnovit je i put jedne takve kese. Vetar je zgrabi i snažno nosi u drugo selo. Tamo je prekrije sneg. Buđenjem proleća, bude se i kese. Opet su na njivi. Ali, nije sve tako crno. Zelena je moja Fruška gora. Svi se bude u proleće. Čuje se cvrkut ptica, vratila se moja roda. Opet je kućni dimnjak dobio stanara.

Dragi ljudi, ne bacajte smeće. Čuvajte Prirodu. Budite dobri prema Njoj, a ona će to zapamtiti i vratiti vam višestruko. Dragi seljaci, budite brižni prema Prirodi, kao što ste vredni na njivama.

Mentor Nataša Dimković