MOJ  KOVILJ -  Vukašin Vučić, 3. razred, OŠ “Laza Kostić”, Kovilj

Kovilj je lepo naselje. U njemu ima puno zelenila. Ima i mnogo ptica, selica i stanarica. Postoje i ugrožene i zaštićene vrste. Moje odeljenje je zajedno sa učenicima osmog razreda išlo da se vozi čamcima, proučavali smo biljni i životinjski svet "Koviljsko-petrovaradinskog rita".

Posmatrali smo razne životinje, ribe, ptice,biljke. Videli smo orla belorepana, crnu rodu, vodomara, dok smo se vozali u čamcu. Bilo je i pecaroša. Na sve strane lokvanja i zelenila, razgledali smo dvogledima. Dobili smo i pasoše i postali ambasadori zaštićenog područja jer smo učestvovali u projektu "Koviljska ekološka šajka". Izveli smo i predstavu po imenu "Pecaroška priča". Čistili smo našu okolinu. Mislim da onaj ko baca smeće ne brine o našem okruženju!

Mentor Gorana Anikić

MOJ DRAGI KOVILJ - Kosta Milovanović, 3. razred, OŠ “Laza Kostić”, Kovilj

Volim svoje mesto, jer je lepo, čist i lep vazduh i mirise. Naša Osnovna škola "Laza Kostić" je učestvovala u projektu sa organizacijom WWF Adria i to učenici 2. i 8. razreda. Kako je naša škola učestvovala u ekološkom projektu, postali smo ambasadori zaštićenog područja "Kovilljsko-petrovaradinskog rita". Naš tim, koji je učestvovao u projektu, se zove „Koviljska ekološka šajka". Kovilj se naslanja na" Koviljsko-petrovaradinski rit" i njegovo područje. Vozili smo se čamcima, išli u prirodu, posmatrali biljke i životinje.

Volim rit i volim ga štititi. Postao sam ambasador zaštićenog područja, a moja obaveza je da brinem o njemu i da ga čuvam.

Ono što bih promenio je da se ne baca smeće nikuda i nikada, voda da bude čista.

Najugroženija životinja je ptica crna roda. Crne boje je, stomak je malo beo, kljun joj je narandžast. Gnezdi se na hrastu lužnjaku. Volim rit i volim da ga štitim. Naša škola i odeljelja 2. -1 i 8. – 1 su postali zaštitnici i amasadori "Koviljsko –petrovaradinskog rita", a ja sam ponosan što smo učestvovali u projektu.

Mentor Gorana Anikić

LJUBAV ME POKREĆE - Jovana Dukić, 3. razred, OŠ “Dositej Obradović“, Sombor

Ljubav. Reč od samo pet slova, a tako moćna. Moj deda kaže: „Ko ne zna da voli, taj ne zna da živi!“ Voleti znači živeti! Postoje razne vrste ljubavi, a ja ću vam sada pisati o ljubavi prema mom rodnom gradu.

Moj grad se zove Sombor. U njemu sam rođena, napravila prve korake, stekla prve prijatelje i prvu simpatiju. To je najlepši grad na svetu.

Nalazi se na severo-zapadu Bačke, u ravnoj Vojvodini. Okružuju ga uredno obrađena polja pšenice, kukuruza, suncokreta, soje i drugih žitarica. Ima dosta zelenila: bođoša, lipa i kestena. Zovu ga „Zeleni grad“. Zato ga mnogo volim. Želela bih da posadim još drveća, puno jela, borova i čempresa da kada dođe hladna zima bude zelen kao u proleće.

Sombor ima prelepe starinske građevine pune istorije, ali i moderne stambene zgrade. Volela bih da sve fasade obnovim i okrečim da im vratim njihov sjaj. Napravila bih mnogo preduzeća kako bi ljudi imali gde da rade i ostanu u svom rodnom gradu. Tako bi bilo više i dece i njihove graje. Otvorila bih nove škole, izgradila igrališta, posadila mnogo šarenog i mirisnog cveća po parkovima, da grad bude veseo i lep.

Znam da su sve ovo samo moje želje i da sam još uvek mala kako bih nešto promenila, ali ljubav prema mom rodnom mestu me pokreće. Možda će jednog dana moje želje da se ostvare. Iako moj grad nije velik, u njemu žive dobri ljudi koji imaju iste želje kao ja. I njih pokreće ljubav, kao i mene.

Ljubav prema svom gradu i svom narodu se dokazuje kroz svakodnevni rad na tome da se grad učini boljim za sve! Nikad ga neću napustiti!

A, ako se nekad desi da odem negde, uvek će biti u mom srcu i duši.

Mentor Nataša Stojanović

MOJ GRAD, MOJ ZAVIČAJ - Mila Mirčić, 3. razred, OŠ „Ljuba Nešić“, Zaječar

Ja živim u gradu Zaječaru, koji se nalazi u istočnoj Srbiji. On je poznat po park šumi Kraljevici, Gitarijadi, Feliks Romulijani, glumcu Zoranu Radmiloviću, Popovoj plaži, Zaječarskom pivu...

U mom zavičaju je, nažalost, smeće rasipano na sve strane, naravno da ja to nikada ne bih uradila, ali postoji mnogo nemarnih ljudi koji to ne razumeju i misle da će to sve neko drugi da pokupi. Ljudi ne sade biljke bez razloga, oni ih sade da naša okolina bude lepša, mirisnija, pre svega da bismo imali čist vazduh. U mom zavičaju ne postoje reciklomati, pa je zato naš grad sve prljaviji.

Ipak, u mojoj Osnovnoj školi „Ljuba Nešić” postoje reciklažne kante za razvrstavanje smeća gde se bacaju staklo, plastika, limenke i papir. Na taj način učenici uče zašto je važno recikliranje. I ono što je još bolje je to što je gradska opština napravila kućice za pse lutalice, gde oni tokom hladnih noći spavaju.

Da bi naša okolina bila lepša, treba da vodimo računa o njoj svi zajedno.  Na taj način će naš grad biti zdrav, a i mi u njemu.

Mentor Boban Ninić