Negde daleko u svemiru postojala je majka čije je ime bilo Zemlja. Bila je već starica, stara milijardama godina. Zemlja je plenila svojom lepotom i njenim najdragoceniji blagom-decom.
Brižna majka čuvala je i odgajala svoju decu najbolje što je umela. Imala je mnogo dece i njihov broj se nije znao. Ipak, svako dete beskrajno je volelo svoju majku i zahvaljivalo bi joj se na podarenom žiovotu i bezbrižnom detinjstvu. Jednoga dana rodilo se naizgled neobično dete. Izdvajalo se od drugih, bilo je pametnije, sposobnije i samostalnije. Dugo se majka pitala na koga liči njeno dete.
Kako ga je stvorila?
Podarila mu je svu svoju nežnost i ljubav. Dete je raslo i postalo čovek. Čovek nije bio zahvalan na pruženoj ljubavi i pažnji svoje majke. Mučio ju je i crpeo sve njene blagodeti. Zemlja je molila svoje dete da se ne ljuti, da je ne kažnjava i ne mrzi.
Svojeglavi čovek nije na vreme slušao reči uboge starice.
Zemlja je plakala više od milion godina.
Od njenih suza nastala je kiša koja i dan danas pada.